О књизи: 2010 / Професор романске филологије Хуго Фридрих (1904-1978) је скоро цео живот радио на Универзитету у Фрајбургу. Аутор је изванредних дела („Класици француског романа”, „Монтен”, „Структура модерне лирике”, „Доба италијанске лирике” итд.). „Структура модерне лирике” је најзанимљивија - аутор прати пут модерне поезије од Бодлера до средине 20. века. Ситуација лирске поезије, која се од средине 19. века одрекла позитивизма, осећања, емоција, љубави, пејзажа и других класичних сортимената, показала се заиста трагичном. Одбацивање сваке лирске и филозофске конвенције, све веће отуђење уметника од друштва са његовим проблемима, од стварности – људи, бића, материјалности, од простора и времена, од својих читалаца, од њих самих, потрага за „чистим“ апсолутом. , продор у магију речи - све ово је радикално окренуло поезију за 180 степени и довело до невиђене „конвенционалне“ експресивности. У терминологији Г. Фридриха, лирика Рембоа, Малармеа, Елиота, Светог Џона Перса, Унгаретија, Лорке, Алеј-хандреа, Гилена добија смисао и драж високог духовног савршенства. По Фридриху, модерна блистава песничка галаксија уметнички и филозофски, заједно са сликарством и музиком, налази се на недостижној висини У додатку ће читалац пронаћи неке тешке песме на оригиналном језику и у преводима Евгенија Головина, које дају. идеја о томе како се речи комбинују без општеприхваћеног слагања о томе како функционише нови језик новог „дикта“. Вреди напоменути необичну композицију Головиновог завршног есеја: он истражује тешке филозофске и филолошке концепте нове лирике у елегантним фрагментима, који се одликују дубином и продорношћу. Превод: Евгениј Головин